Krajem 1980. – tih i početkom 1990. – tih godina u američkom novinarstvu, posebno u domenu naučne i teorijske misli, razvija se ideja o tome da tadašnje novinarstvo nije dovoljno dobro odgovorilo na izazove društvene problematike, šta više ono je svojim delovanjem stalo na stranu politike kao samo jednog od protagonista javnog života.

U skladu sa svojim izvornim principima i idejom autohtone demokratičnosti masmedija, redakcije i novinari ne bi sebe smeli svrstavati ni na jednu stranu, već bi morali brižljivo negovati svoj sopstveni pristup, uglavnom koncipiran sa pozicija „ četvrtog stuba vlasti “. Međutim, tadašnja praksa je pokazivala da anglosaksonsko novinarstvo pati od viška političke komunikacije kakvu su praktikovali političari, kao i da obeshrabruje politički angažman građana, umanjuje njihovo znanje o javnim poslovima, smanjuje poverenje u vladu i političke institucije i generalno loše utiče na nivo političkog aktivizma građana.

U takvim okolnostima skoro je nemoguće i skoro sasvim obeshrabrujuće učešće slobodnih građana u javnim poslovima i javnim politikama, jer je nivi njihove obaveštenosti i ukupne informisanosti veoma nizak. Kritičari takvog koncepta javnog komuniciranja u SAD navodili su i sve veći i vidljiviji uticaj na masmedije koji je dolazio iz krugova stučnjaka za političku komunikaciju – takozvanih spin doktora. Njihov zadatak bio je da obezbede uliv političkih informacija o svojim klijentima u programe masmedija i tako indirektno i prikriveno utiču na političko javno mnjenje, ali i na rezultate izbora i izbornih kampanja. Novinarstvo u takvim okolnostima, postalo je podložno raznim vrstama uticaja iz krugova politike ali i biznisa.

Jedan od načina kako se utiče na novinare bila je i takozvana praksa agenda settings – a odnosno praksa nametanja dnevnog reda, ili teme za javno razmatranje. Novinari su sve više potpadali pod uticaje sa strane a redakcije su ponajmanje bile mesto gde se teme i ideje o spoljašnom svetu generišu, razvijaju i plasiraju, već je to mesto takvih događaja izmešteno u sferu politike i biznisa. Na talasu nezadovoljstva postojećim stanjem u novinarstvu Jay G. Blumler je začeo teoriju o krizi javnog komuniciranja koja ukazuje na brojne nedostatke u domenu političkog sa konačnim efektom u apatiji građana i nezainteresovanosti za javnu politiku.

Američki teoretičari medija ubrzo su dali odgovor na takvu situaciju, a on se sastojao u ideji i sprovođenju koncapta građanskog ( civic ) ili javnog ( public ) novinarstva. Utemeljivači i glavni pobornici ovog pokreta, koji je i danas veoma ukorenjen i razvijen, bili su upravo Jay G. Blumler, Michael Gurevitz i Jay Rosen. Oni smatraju da je za prevazilaženje krize uticaja politike i biznisa ( ali i estrade prim. Aut. ) na novinarstvo klučna uloga društvenog angažmana novinarstva. Promocija i intenziviranje svih onih procesa koji podstiču građane i novinare da rade zajedno od suštinskog je značaja.

Novinarstvo mora da pokrene ali i osmisli mnogo dinamičniji društveni dijalog koji se najviše zasniva na društvenom angažmanu građana. Građani moraju imati mnogo veću ulogu i ispoljiti veći aktivizam u procesu odabira tema o kojima će mediji izveštavati ali moraju i sami da učestvuju u kreiranju medija. Takva koncepcija ima zadatak da medije i građane poveže i stavi ih u određenu vrstu interaktivnosti iz koje će proisteći daleko kvalitetniji odnos prema javnom životu ijavnoj politici. Ako ovome dodamo i ideju da je jedino informisan građanin produktivan učesnik u procesu demokratskog odlučivanja i delovanja, tada koncepcija građanskog novinarstva opravdava svoju svrhu.

U daljoj razradi ideje građanskog ili javnog novinarstva teorijski doprinos dao je Jay Rosen i to najviše kroz pojašnjenje koncepta vraćanja nezainteresovane apatične mase građana u samo središte društvenih događaja i javni život. On smatra da uloga novinara više ne može da bude da samo informišu javnost već da oni moraju da je nanovo formiraju. „ Tradicionalni novinar polazi od pretpostavke da je demokratija ono što imamo a informacija ono što nam je potrebno. Mi koji smo u javnom novinarstvu smatramo da je istina upravo obrnuta: Informacija je ono što imamo, jer živimo u moru informacija, demokratija je ono što trebamo“ – smatra Rosen.

Praktične početke javnog novinarstva nalazimo još tokom 1988. godine u lokalnom listu Wichita Eagle koji je izlazio u Kanzasu u okviru novinsko izdavačke kuće Knight Ridder. Urednici ovog lokalnog lista su primenom tehnike nametanja teme ( agenda setings ) uspele da skrenu tok predizborne rasprave između predsedničkih kandidata Buša i Dukakisa, sa teme koju su nametali izborni štabovi kandidata na teme koje su zanimale čitaoce ovog lokalnog lista. Isti list je u kasnijoj praksi više puta primenjivao tehnijku nametanja teme i uspeo je da stvori povećani interes javnosti kao i učešće javnosti u političkom komuniciranju, jednostavnom aktuelizacijom onih tema o kojima građani žele da slušaju i razgovaraju.

Lokalni list Ledger – Enguirer iz Kolumbusa u Džordžiji takođe spadaju u pionire javnog novinarstva jer su krajem 1980. – tih godina uspeli da pokrenu značajne javne debate sa učešćem publike i to putem anketnih listića koje su štampali u svojim novinama. Građani su u datim anketama pokazivali koje teme ih okupiraju i šta očekuju od javnih delatnika a rezultati anketa su pokrenuli seriju javnih debata iz kojih su proistekla konkretna rešenja za građane i lokalnu zajednicu. Postoji još primera pionorskih poduhvata u promociji ideje javnog novinarstva a svi se svode na veoma uspešne modele aktuelizacije tema i afirmaciju glasa čitalaca.

Jedan od najznačajnijih priloga teorije modela građanskog novinarstva dao je Michael Schudson u svojoj studiji pod naslovom „Javno novinarstvo i njegovi problemi“ objavljenoj 1996. Godine. On je u navedenom radu prepoznao tri modela novinarstva u demokratskom društvu: Tržišni model, zagovornički model i povernički model. Tržišni model, kako mu i ime kaže, je svojstven komercijalnim medijima koji svoju održivost temelje na prihodima od komercijalne aktivnosti, odnosno marketinških prihoda.

Zagovornički model postoji u zemljama nerazvijene demokratije i ogleda se u instrumentalizaciji novinara i novinarstva u funkciji određenih političkih ali društvenih struktura. Novinar uglavnom ima ulogu skrivenih ubeđivača a ne retko i spin doctor – a kojima je glavni cilj pridobijanje pojedinaca za stavove koje zastupaju. Treći, poverenički model je ono što bi trebalo odlikovati građansko novinarstvo, jer kroz njega novinari treba da teže da obaveste javnost o svemu onome što bi ona trebala da zna kako bi mogla da se konstituiše kao aktivno građanstvo. Novinar često uviđa da je javnost preokupirana drugim problemima, prezauzeta i bez dovoljno vremana i motivacije da se upusti u rešavanje zajedničkih društvenih kriza, problema i nedoumica. Zato građani u izvesnoj meri svoje kontrolne mehanizme prepuštaju novinarima jer u njih imaju poverenja da će oni svesno i u njihovom interesu istražiti teme i plasirati najvažnije informacije. U tome je, upravo, suština povereničkog modela novinarstva jer poveravanjem ( delegiranjem ) posla građanin novinarima dodeljuje i poverenje da će oni to sigurno najbolje uraditi.

Međutim, koncepcija građanskog, ili javnog novinarstva u začetku ali i nešto kasnije, naišla je na svoje otvorene kritičare. Iako je stekla svoje utemeljivače,teoretičare ali i praktične pobornike ova ideja je stekla i veoma ozbiljnu kritiku. Sve zamerke ovom modelu mogu se svrstati u četiri grupe: stukturalni problemi, etički problemi, kritika komunitarizma i kritika javne sfere.

U prvoj grupi primedbi zamera se da je model  građanskog novinarstva primenljiv u lokalnoj zajednici, koja je mala i relativno zatvorena, dok je model sporan ili skoro neprimenljiv na nacionalnom i internacionalnom nivou.

Drugu grupu primedbi karakterišu etički problemi u pogledu toga da je pokretanje javnih dobara jedna vrsta provokacije koja nije spontana niti prirodna, pa se samim tim stvara veštačka slika o građanskom aktivizmu i pozitivnoj primeni.

Treću grupu zamerki karakterišu kritika komunitarizma kao lokalističkog pokreta i suviše uskog pristupa stvarnosti. Komunitarizam preteruje u tumačenju i razumevanju lokalne zajednice, odnosno susedstva i kroz prizmu takvih sagledavanja deformiše sliku o  učešću vlade i državnih institucija u rešavanju datih potreba i problema zajednice.

I, konačno, poslednju grupu kritičkih primedbi na račun građanskog novinarstva  čini kritika javne sfere u okviru koje se osporava intencija građanskog novinarstva da na kompententan način stvori javnu sferu kao neutralan javni prostir. No, bez obzira na sve četiri grupe kritičkih primedbi modelu građanskog novinarstva, njegov razvoj i širenje praktične primene nije zaustavljen, naprotiv dinamiziran je i omogućen razvojem informaciono – komunikacionih tehnologija i njihovom primenom u praksi.

Ovom kratkom pregledu nastanka i širenja ideje građanskog novinarstva, neizostavno treba dodati aktivnost na osnivanju Pew Cener – a za građansko novinarstvo, koji je osnovan 1994. Godine. Ova organizacija je polovinom 1990.tih godina bila pokrovitelj istraživanja i brojnih studija američkih teoretičara medija na temu građanskog novinarstva. Među značajnim teoretičarima koji su delovali kroz Pew Center, nalazili su se Jay Rosen, Michael Shudson i Robert Putnam.

Autor: Prof. Boban Tomić

Visoka škola za komunikacije Beograd