Горажде је кроз историјске епохе било познато средњовјековно трговиште у власти породице Хранића- Косача. У писаним изворима први пут се спомиње 1376. године. Област Дрина обухватала је жупе: Бистрицу, Говзу, Осаницу, Горажде, Привид и Пиву. У Горажду, граду у кнежевини војводе Сандаља Хранића (данашње Ново Горажде) на ријеци Дрини, 1519. године заснована је друга штампарија која је штампала књиге српским језиком и писмом, послије штампарије у Зети, под Ђурђем Црнојевићем, а прва на просторима Босне и Херцеговине.

Прије пет стотина година, од 1519. године, у цркви коју је подигао Херцег Стефан Вукчић Косача средином 15. вијека (1446. године) у Доњој Сопотници крај Горажда/ данас Ново Горажде, почела је са радом штампарија Божидара Љубавића Горажданина и његових синова Ђурађа и Теодора. Била је то прва ћирилска штампарија на просторима данашње Босне и Херцеговине, а друга на Балкану (послије Макаријеве у Зети 1494. године). Штампарија је у Доњој Сопотници радила у периоду од 1519. до 1523. године. Штампарија Божидара Горажданина и његових синова, као најстарија и прва културна институција у Херцеговини, свиједочи о чињеници да је српски народ и у најтежим условима ропства и неприлика знао и био спреман да прихвати нова технолошка, цивилизацијска и културна достигнућа и да их искористи штампарима на најбољи начин. (преузето са https://gorazdanskastamparija.rs.ba/o-stampariji/)

О самим штампарима знамо само из оскудних података у поговорима књига. Види се да је штампарија радила и одржавала се као породична у роду Љубовића. Како у поговору „Служабника“ свједочи формално Ђуро или Ђурађ Љубавић, он се – видјевши недостатак светих књига у цркви, одлучио за штампарство, како наводи: "Са мојим братом, калуђером Теодором, а заповешћу нашег старца и родитеља Божидара

Горажданина код великог архијереја Христова, Саве Српскога у Милешеви." Видимо из овога је оснивач Горажданска штампарије, Божидар Горажданин живио у Милешеви и да је одатле дао заповијест Ђуру и Теодору да се прихвате штампарства. Божидар је послао Ђуру и Теодора у Венецију да тамо науче занат веенецијанског штампарстав и начине слова прелијепе ћирилице. Они Божидара називају родитељем, мада би се та ријеч тада могла и симболично схватити, увијек ће постојати недоумица око тога. Издања Горажданске штампарије су скромна. Објављене су само три књиге: Служебника, Псалтир са последовањем и Молитвеник. Мјесто штампања изричито је означено у двије горажданске књиге, Псалтиру и Молитвенику, гдје се помиње Горажде. Међутим, Теодор није назначио мјесто штампања. Није, дакле, документовано гдје је посао око књиге завршен, у Млецима или у Горажду, обично се у литератури узима оно прво.

Као географски блиске православне земље у којима турска власт није била онако непосредна и потпуна као у српским земљама, румунске покрајине биле су природни смјер српског штампарства везаног за православну цркву, као и прибјежиште српских штампара. Своје домашаје до румунских покрајина имале су и Црнојевићка и Вуковићка штампарија. Повратни утицај испољио се још у Горажданској графици, а још јасније у књигама Рујанске, Београдске и Мркшиначке штампарије,

Ипак, од наших штампарија управо је Горажданска направила најдубљу и најдужу плодну бразду у румунском штампарству, а тиме и посвједочила онај важан културни ток који је путем штампарства са краја XV и XVI вијека ишао од Млетака преко Црне Горе и дубљих српских области. У литератури ћемо пронаћи да је у горажданској штампарији штампан и Минеј, Тријод Цвијетни, Октоих првогласник, Октоих петогласник, док поједини аутори наводе да су штампане само три књиге Псалтир, Служабник и Молитвеник. Списак вјероватно није потпун, али довољно свједочи о дугом трајању оне компоненте нашег штампарства коју је у другој деценији XVI вијека, из Милешеве покренуо Божидар Горажданин. 1519. године у Венецији штампан је Служабник гораждански и да је то прва српска штампана књига са подручја средњовјековне Босне.

Књиге су биле религијског карактера и одржавале су духовну и етничку самосвијест. Штампане књиге продубљивале су везу цркве и човјека и вјеру у духовно отјелотворење. Издања све три књиге на српском језику и писму, оставила су трајан биљег у историји српске писмености и културе, тако је поред духовног пламена који је засијао изградњом овог храма у долини Дрине, засијао још један – културни, спајајући се у вјечиту ватру која га је озарила и означила као историјски светионик духовног и културног сјаја за сва времена. До данас је пронађено 30 примјерака

Служабника горажданског – шест у Хиландару, четири у Београду, по два у Санкт Петербургу, Москви и Вуковој збирци и манастиру Велика Ремета, а по један у Бијелој, манастиру Никољцу, Љубљани, Одеси, Пловдиву, Прагу, Софији, Пећкој патријаршији, Сент Андреји, Пакрацу, Народној банци Србије у Београду и у Сремским Карловцима. Пронађено је 10 примјерака Псалтира с последовањем – два у Београду и по један у Загребу, Кијеву, Лавову, Новом Саду, Прагу, Санкт Петербургу, Пећкој патријаршији и манастиру Крки и 11 некомплетних примјерака Молитвеника – два у Београду и по један у манастиру Раваници, манастиру Шишатовцу, у Шафариковој збирци у Прагу, збирци Каратајева, Санкт Петербургу, Хиландару, Цавтату, манастиру Лепавина и БМС-у у Новом Саду, те један потпун примјерак у Букурешту. (преузето са https://gorazdanskastamparija.rs.ba/o-stampariji/)

У периоду 2003-2009.године, уз много труда и много проблема у обезбјеђивању архивске грађе и финансијских средстава, реализован је научноистраживачки пројекат о Горажданској штампарији. Пројекат су реализовали Народна библиотека Србије и Филозофски факултет у Источном Сарајеву у сарадњи са:

Српском академијом наука и уметности,
Библиотеком Матице српске,
Богословским факултетом у Београду и
Музејом Српске православне цркве
(преузето са https://gorazdanskastamparija.rs.ba/naucno-istrazivacki/gorazdanska-
stamparija-1519-1521/

Пројекат је завршен и фототипска издања објављена су 2008. године. На пројекту је радио велики број научника, а руководилац пројекта био је покојни Драган Бараћ. Књиге Горажданске штампарије имају непроцјењиви значај за српски народ. Оне представљају прави драгуљ српске средњовјековне историје и традиције. Духовно и национално освијештен, иако у временима падања у ропство које је вијековима послије трајало, српски народ је још једном кроз историју показао своју издржљивост и надасве људску и духовну истрајност. Горажданска штампарија је међу најзначајнијим мјестима на љествици европске културе. (преузето са https://gorazdanskastamparija.rs.ba/o-stampariji/)

Ведрана Богдановић