Da li  ponekad pomislite kako bi svijet bio bolje mjesto da imamo samo malo više razmijevanja jedni za druge? Malo više slobode izražavanja i kreativnosti. Malo više povjerenja i osjećaja za drugo biće,malo više ravnopravnosti. Ukoliko ste nekada razmišljali o tome, ova knjiga je pravi izbor za vas.

„Kad bi samo muškarci i žene verovali jedni drugima, razumeli se i međusobno pomagali kao što to rade moja deca, kako bi kolosalan bio ovaj svet! – i oči gospođe Džo dobiše odsutan izraz, kao da su se zagledale u neko novo i čarobno lepo stanje društva gde ljudi žive srećno i nevino kao njeno stado u Plamfildu.“

Mali ljudi (1871) i Džoini dečaci (1886) nastavljaju priču Džo Marč, buntovnice iz romana Male žene Luize Mej Olkot. Na imanju Plamfild Džo može da piše, zarađuje i brine o svojoj porodici Ber, dok njen muž ne samo da pomaže u domaćim poslovima već i pronalazi način da reformiše obrazovni sistem. Njih dvoje vode školu za napuštenu i siromašnu decu u kojoj dečaci i devojčice mogu zajedno da uče. Umesto ozbiljnih đaka, stisnutih u klupama, vidimo slobodne, kretaivne i vesele mlade ljude koji slede svoja interesovanja pod budnim okom mame Ber. Dok jedni živo raspravljaju o novom terenu za kriket, drugi usred buke i gužve vežbaju flautu, trojica preskaču klupe da bi došli do četvrtog koji crta karikature…

Primenjujući učenje kroz slobodu izražavanja, porodica Marč-Ber nudi plan za preoblikovanje ne samo obrazovnog sistema već i napredak čitavog društva. Na primeru sestara Marč serijal Male žene, Dobre supruge, Mali ljudi i Džoini dečaci donosi optimizam i pokazuje nam kako je moguće stvoriti ravnopravne i pravednije odnose među ljudima.

laguna.rs

Tekst:Vedrana Bogdanović