Као државна творевина Босна је образована касно, послије настанка околних јужнословенских држава. Она је дуго обухватала горњи ток ријеке Босне. Међутим, стварањем државе, Босна је почела да се шири на околне крајеве. Штавише, у другој половини XIV вијека она преузима водећу улогу међу Јужним Словенима.

Током раног средњег вијека Босна се налазила у саставу крштене Србије, Хрватске, а затим у оквирима Самуиловог царства, а сломом Самуилове државе, домаћи владари признали су власт Византије. Кратко вријеме, Босна се налазила у саставу Зете, да би се почетком XIV вијека она одвојила као самостална држава.

На тлу средњовјековне Босне и Хума, била су присутна четири писма: грчко, латиница, глагољица и ћирилица. То је посљедица околности што су се на том простору сусреле двије велике цивилизације: римска са једне стране и византијска са друге стране.

Грчко писмо

Најстарије европско писмо је несумњиво алфабет старе Хеладе. Палеографи и историчари су јединствени у мишљењу да је овај алфабет настао крајем X и почетком IX вијека прије Христоса, прерадом феничанског писма. Грчко писмо је било ријетко присутно у Босни и Херцеговини. Дошло је под византијским утицајем. И данас су у њој ријетки споменици. Користило га је искључиво племство. Пронађено је мало натписа, попут натписа на реверсу печата хумског кнеза Мирослава из 12. вијека на грчком.

Латиница

Латиница је писмо које су Латини, старосједиоци Лација преузели у старом вијеку (VI прије Христоса) непосредно узели од Грка или Етрураца и уредили за свој језик. Латинични алфабет свој највећи успон достиже у времену када је Римско царство било на врхунцу моћи. Под влашћу царева какви су били Тројан и Хајрудин, царство и алфабет обједињени су у Риму и Тројанској табли на Дунаву. Данас је ово развијено писмо интернационалног значаја. Латинично писмо је везано за западне хришћане, присутно је у натписима на црквеним грађевинама, надгробним споменицима, повељама и печатима владара.

Глагољица

Глагољица је прво старословенско писмо (од старословенског глаголати=говорити) створено је на Балкану у другој половини IX вијека. Настала је стилизацијом грчког минискуларног курзивног писма, са додатком неких нових знакова за словенске гласове, али без података о оригиналном споменику писаном глагољицом. Глагољица је у средњовјековној Босни и Хуму присутна од 10. вијека. Карактеристична су два споменика, писана глагољицом : Сплитски одломак мисала из 13. вијека и Хрвојев мисал. Глагољица се укоријенила у српским земљама, заједно са ћирилицом користила се током X, XI, XII вијека, када је потпуно преовладала ћирилица.

Ћирилица

Сачувани извори о животу и раду првих словенских просветитеља казују да је Ћирило Солунски, уз помоћ брата Методија саставио прву словенски азбуку (по именима прва два старословенска слова: аз- а, буки – б), која је по њему названа ћирилица. Ћирилица је произилазила из глагољице.

Ћирилица је  најраспрострањеније писмо у средњовјековној Босни и Хуму. Начин писања ћирилице произилази из дукљанско-хумске школе која је дала Мирослављево и Вуканово јеванђеље. Ватрослав Јагић каже: „У Босни, Закумљу и Дукљи, већ одавно, чак и пре Кулина Бана, писало се ћирилицом и народним језиком, јер најстарије повеље и листине као Кулинова из 1189, Немањина из 1199, као и два потписа Кнеза Мирослава из 1186 и 1190. године, показују, иако су писане у разним крајевима и од различитих писара, толику сродност у језику и правопису, чак и једнакост и сигурност у писању српским језиком и ћирилицом, што само потврђује дугу сигурност у писању српским језиком и ћирилицом, што само потврђује дугу праксу писања.“

Ћирилицом су у почетку писали Хришћани, а касније новодошлее османске власти и исламизирано становништво. Брзописна ћирилица је кориштена на ширем простору као пословно и канцеларијско писмо, као што је кориштено истовремено у средњовјековној Србији и Дубровнику. Освајајући српске земље, Турци нису наметали свој језик, напротив све су се чешће користили српским језиком и чирилицом у службеној преписци. Српски писари су били дуго времена у служби код локалних турских заповједника. Они су користили, поред дипломатске ћириличке минискуле највише курзив. Све те врсте ћириличног писма настале су на традицији рашке, хумске, босанске и дубровачке канцеларије.

Највише споменика средњовјековне писмености у Босни и Хуму, писано је ћирилицом. Неке најзначајније рукописне књиге писане ћирилицом су: Манојлово јеванђеље, Дивошево јеванђеље, Октоих, Житије св. Саве српског по Доментијану, Минеј и јеванђеље, Метафраст. Ћирилицом су писане повеље, даровнице, уговори, тестаменти и писма, како у државној канцеларији, тако и при преписци обласних господара, како хришћанских тако и муслиманских. Најпознатија повеља из тог периода је Повеља Кулина Бана Дубровчанина из 1189. године. Службена преписка је и код муслимана вођена брзописном ћирилицом, која је због тога названа беговским писмом или беговицом. Напочито је овим писмом вођена дипломатска преписка. Ћирилична канцеларија била је у Сарајеву код Хусрев-бега и на двору у Цариграду и радила је све до краја 18. вијека. Посебан вид босанске ћирилице примјењен је и на стећцима, позната је и Хумачка плоча из10-11 вијека.

Ћирилични натписи присутни су и на храмовима: натписи изнад портала цркве св. Ђорђа, коју је саградио Херцег Стефан 1446. године, код Горажда. Исписани су и епиграффи на неким муслиманским споменицима-нишанима из 15. вијека, пронађени у околини Рогатице. Ћирилицом су штамнапе и књиге из Горажданске штампарије, која је основана 1519. године, као и преко 40 наслова штампаних књига до краја 18. вијека.

Данас, Босна и Херцеговина (скраћено: БиХ) је држава у Југоисточној Еуропи. Граничи с Хрватском, Србијом и Црном Гором. По свом уређењу изразито је сложена с елементима између федералне и конфедералне државе: чине је два ентитета – Федерација Босне и Херцеговине и Република Српска те Брчко дистрикт. На  данашње територији Босне и Херцеговине службени језици су: босански, хрватски и српски. Сва три језика су међусобно разумљива и веома слична, с обзиром на то да су засновани на истом (штокавском) дијалекту. Службена писма Босне и Херцеговине су латиница и ћирилица.

Ведрана Богдановић